У СВЕТИМ ХРАМОВИМА СОЛУНА
Увод
Велика недеља, или Страсна недеља, прославља се у солунским храмовима свечано уз мноштво богослужења. Верници активно учествују и припремају се за радосни догађај Христовог Васкрсења. На улицама и у свим деловима града примећују се разни обичаји и народне традиције везана за овај период.
Страсну седмицу називамо Великом седмицом, не због дужине сати, већ зато што је посвећена нашем Господу.
Према изворима у Јерусалиму користили су назив „Велика недеља“ још од IV века.
Лазарева субота и Цвети имају јединствено место у црквеној години, као дани радости између Великог часног поста и оплакивања Страсне недеље. Они су ван четрдесетнице, која се завршава у петак пре Цветне недеље.
На Цветну недељу „једе се риба“, јер се сматра великим деспотским празником и прекида се строги пост (тј. уздржавање од хране животињског порекла) у односу на претходни Велики поста и наредну Страсну седмицу. Смисао поста је везан за уздржање, доброчинство и припрему верника за Ускрс.
Цветна недеља ујутро
Почиње Страсна недеља. На данашњи дан прославља се успомена на Исусов тријумфални улазак у Јерусалим, где су га, према еванђелистима светих јеванђеља, Јевреји срдачно дочекали држећи изданке палмине гранчице – симболе победе и, раширивши своје хаљине на тло, клицали „Осана, благословен је који долази у име Господње„.
На крају Свете Литургије, свештеници верном народу поделе гранчице, које су претходно освећене у свим храмовима града.
Прва три дана Страсне недеље, односно Цвети, Велики понедељак и Велики уторак, чине јединствену, литургијску целину, духовно нас припремају за божанско васкрсење, а током вечерње службе се у храмовима поје познати тропар „Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас.“.
Цветна недеља поподне
Посвећена је следећим догађајима:
1. Живот Јосифа, такозваног Пангалоса, односно лепог душом и телом, једанаестог сина патријарха Јакова. Јосиф, који је био продат као роб Египћанима, својом перипетијом наговештава самог Христа и његово страдање. Ово је значајна личност Старог Завета, о којој читамо у последњем делу књиге Постања.
2. Догађај са бесплодном смоквом говори о проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши, а догодио се дан након његовог тријумфалног уласка у Јерусалим. То је живи подстицај верницима да доносе духовне плодове.
Велики понедељак поподне
У поворци посвећеној Женику тога дана сећамо се две параболе:
1. Казивања о десет девојака, које нас учи да будемо спремни и разборити, као пет мудрих девојака, и пуни вере и дела милосрђа.
2. О талантима, која нас учи да будемо вредни, да негујемо и увећавамо своје духовне дарове.
Ове две параболе су веома поучне и од изузетног су значаја за наше спасење, подсећајући нас на Други долазак Господњи.
Велики уторак поподне
У литији се сећамо се покајања грешне жене, која је из захвалности мало пре Његовог страдања помазала ноге премилостивог Господа драгоценим миром и опроштени јој беху греси, јер је показала велику љубав и веру у Христа.
Ову чињеницу су сачувала сва четири јеванђелиста са мањим разликама у својим приповедањима.
Ипак, на данашњи дан сећамо се издаје Јуде.
Последњи тропар тога дана је онај побожне и мудре песникиње и мелодисте Византије, монахиње Касијане, која је живела у годинама цара Теофила (829-842). То је један од најлепших тропара православне црквене химнографије и истовремено преноси посебне поруке о неограниченој љубави Божијој и праштању.
А избор тропара, који је ова специфична, историјска личност написала за литургијску употребу, током Страсне недеље, преноси ванвременске поруке о равноправности два пола, али и божанској љубави према женском полу!
Велика среда поподне и света Тајна Јелеосвећења
На Велику среду поподне, служи се света Тајна Јелеосвећења, за освећење верних, ради исцељења телесних и духовних болести.
Тајна Јелеосвећења заснована је на речима Светог Јакова:
На крају службе, свештеници помазују (тј. мажу) вернике освећеним уљем у облику крста по челу, вилици, оба образа, длановима и спољашњој страни шака.
Тога дана Црква својом химнологијом подсећа на 4 догађаја који су се десили непосредно пре страдања Господњег.
• свештено омивање,
• Последња вечера,
• Исусова молитва у Гетсиманском врту и
• издаја Јуде.
Оци Цркве су нам одредили да славимо велике догађаје који су се десили на дан распећа нашег Христа. По светим Јеванђељима, петог дана те недеље Господ је, као Бог, знајући шта ће се десити, последњи пут сео да вечера са својим ученицима. Зато је организовао трпезу у једном јерусалимском дворишту. Ова вечера је одржана увече и назива се Тајна вечера, јер су се током ње одиграли веома важни догађаји. Христос је опрао ноге својим ученицима на Тајној вечери, као симбол и смисао своје службе. Данас, у одређеним храмовима, првосвештеник пере ноге 12 свештеника у циљу реконструкцији догађаја, према редоследу укљученом у посебну, богослужбену књигу.
Велики Четвртак ујутру
Главна тема дана је традиција Свете Евхаристије.
Истог дана, према народном предању, које је такође прихваћено у Цркви, верници кувају јаја и фарбају их у црвено, у знак сећања на Исусову крваву крстоносну жртву, док се у неким кућама, у двориштима или на балконима ставља црвено платно.
Велики четвртак поподне
Увече, за време службе, чита се дванаест одломака из Јеванђеља, који описују догађаје од заточеништва до погреба Христовог.
Исте ноћи одржава се обред распећа Христовог. После петог Јеванђеља, Распети излази из Светиње у пратњи свештеника и псалмопојаца: „Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио.“, пева свештеник, док кружи око распетог Исуса у унутрашњости храма. Након тога, у центар цркве се поставља Крст, верници се клањају Распетом и у Његово подножје полажу венце и цвеће.
То је врхунац божанске драме. Тада наступа „страсна поворка“ и ми се сећамо и доживљавамо Искупитељске и страшне муке Господа и Бога нашег, као што су: бичевања, поруге, понижења, батине, трнов венац и, пре свега Распеће и смрт Христова.
После вечерње службе, жене најчешће украшавају Епитаф и постоље, на ком је Епитаф постављен, цвећем. Епитаф је тканина, на којој је извезен или насликан мртви Господ. Цвеће симболизује мирисе погребника и мироносаца. Цвеће се често користи у Библији за величање божанске мудрости.
Исус се такође позива на пролазну лепоту цвећа, посебно љиљана, да би уверио своје слушаоце да човек треба да се узда у Божанско провиђење.
Велики петак ујутру
На јутрење Великог петка певају се бројне црквене песме, а врши се полагање распетог. Епитаф је украшен цвећем и постављена на дрвено постоље(које симболише погребни кревет). И након тога му се верни поклоњају, а храмови остају отворени за ходочаснике до вечерње службе.
У атмосферу Велике суботе уводи нас величанствена вечерња служба Великог Петка, која се пева ритмичним, али истовремено и туробним звуком. Господ је издахнуо и Јосиф, смело тражећи дозволу од римског владара Пилата, спушта беживотно тело Исусово са Никодимом.
На Велики петак ујутру продавнице остају затворене до 12 сати у знак жалости и поштовања.
Велики петак поподне
На вече Великог петка, химнологија се односи на погреб Господа од стране Јосифа и Никодима и силазак његове душе у Ад, где је проповедао свим мртвима.
За време службе певају се хвалоспеви, кратке химне, народу веома драге, непознатог песника. Потом се Епитаф и постоље носе около, ван храма и улицама у околини храма.
Велико сретење
У Солуну, на Аристотеловом тргу, на Велики петак, састаће се епитафи Митрополије Светог Григорија Паламе, Саборног храма Премудрости Богородице, Светог манастира Свете Теодоре и Светих Цркава Панагије Халкеон и Светог Николе „Траноу“.
Током сусрета свештеници и верници заједно певају хвалоспеве епитафа.
Епитафи се налазе и у другим парохијама нашег града. Приликом ношења Епитафа, у складу са обичајем са древним коренима, градске музике свирају туробне корачнице и жалосна звона се чују са црквених звоника. Верници учествују у литији Епитафа и прате је држећи упаљене тамне свеће у знак жалости. Из поворке је искључена литија Епитафа светог храма Светог Мине у центру града која се одржава у подне у центру пијаце, како би сви запослени у том делу центра имали благослов да му се поклоне.
Велика субота ујутру (Прво васкрсење)
Велика субота означава крај Страсне седмице. То је једина субота у години на коју такође постимо од уља.
На јутрење Велике суботе у храмовима се служи Вечерње и Литургија Великог Василија, што нас уводи у прославу сутрашњег дана, односно Васкрсења Господњег.
Поворка тог јутра има васкрсни и свечани карактер, позната под називом „Прво васкрсење“.
Након читања Јониног пророчанства, које симболизује тродневни погреб и Васкрсење Господње, свештеници унутар храмова бацају верницима ловорово лишће, који је симбол победе и радости (тј. Христове победе) над смрћу, и означава Његово Васкрсење.
У многим храмовима ударају у металне предмете или седишта. Овај обичај симболизује пљескање и узбуђење због очекиваног Исусовог васкрсења. У васкрсном јеванђељу истог дана читамо да се Исус обраћао женама грчким поздравом „Радујте се“. Овим поздравом Васкрсли Господ одаје почаст женама.
Велика Субота вече
Службе Васкршње недеље, Литургија и Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог, служе се у поноћ на Велику суботу у свим храмовима нашег града. У саборном храму нашег града, посвећеном Премудрости Божијој, саслужује Митрополит солунски господин Филотеј.
У вече Велике суботе, у 11.30, гасе се светла цркава и првосвештеник у саборном храму појављује се на Прелепој порти, држећи свеће са пламеном и певајући. „Дођите да добијете светлост од вечне светлости“. Исто се дешава и у осталим храмовима нашег града, док верни држе беле свеће и кандила и пале их.
Затим првосвештеник, свештенство и верни народ излазе у простору саборног храма, где се чита Јеванђеље о Васкрсењу и у 12:00 часова „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. Звона свих цркава у нашем граду весело звоне, да пренесу поруку Васкрсења, а ватромети да „засветле“ ноћ!
Верници пале свеће, грле се, размењују жеље за васкрсење (Христос Воскресе!/Ваистину Васкрсе!) и звецкају јајима обојеним у црвено.
Обичај васкршње свеће датира још из раних хришћанских времена, када су новопросвећени хришћани крштени на Велику суботу и Васкршњу недељу након периода припрема. Свећа коју су држали у руци симболизовала је нову Христову светлост, која ће сада обасјати душу новопросвећеног.
Први пут палимо свећу у ноћи Васкрсења, да бисмо истакли да је Христос светлост света и да су његове заповести светлост на путу нашег живота.
Ускршња недеља ујутро
Вечерња служба љубави служи се ујутру у митрополији Светог Григорија Паламе, ктитора Митрополије солунске, уз мноштво свештенства. Исти низ служења одржава се и у осталим црквама нашег града у поподневним часовима у 7.00 часова.
Током службе чита се одломак из Јеванђеља по Јовану, који се односи на јављање Христа после Васкрсења његовим ученицима, осим Томе, који није био присутан, није био убеђен у чињеницу и тражио је доказе. Христос се јавља и поздравља их са „Мир вама“, јер је његовим ученицима био потребан мир.
Одломак се чита и на страним језицима, како би се нагласило да се Васкрсење тиче целог света и да има универзалну димензију.
Служба се зове „Вечерња служба љубави“, јер је Христос распет и васкрсао из љубави према људима.
Смисао Васкрсења
Васкрсење Христово је непоколебљива стена на којој је подигнута „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква“.
У Јеванђељима Новог Завета није описано Васкрсење Христово, већ сведочења и искуства ученика који су се срели са Васкрслим Христом или посетили празан гроб, у коме су Мироносице чуле од анђела: „Он није овде, јер је, како је рекао, устао“. Исто се дешава и на византијским иконама Васкрсења: није приказан сам догађај, већ његове антрополошке последице. Васкрсли Христос узима за руку човека Адама и жену Еву и изводи их из таме Ада, спајајући их.
Васкрсење ће увек цведочити да „силе пакла неће надвладати Цркву“. Порука „Христос воскресе“ је најлепша песма, највећа утеха и најсветлији путоказ на мрачним и тужним путевима историје. На васкрслом Христу почива све оно најлепше и највише што наша вера има да представи. Васкрсли Христос је отворио небо и подигао човека из смрти у живот, из трулежи у нетрулежност и вечност.
